DA­NI­LOV­GRAD – Ne­ka­da­šnji ho­tel „Cr­na Go­ra”, po­znat još iz Kra­lje­vi­ne Ju­go­sla­vi­je i u po­sled­njih sto go­di­na je­dan od zna­ko­va ras­po­zna­va­nja Da­ni­lov­gra­da, pre­tvo­ren je u mo­der­nu tr­go­vi­nu pod na­zi­vom „Mak­si mar­ket”. Na pu­tu tr­go­vač­ke gro­zni­ce na­šla se i ova mo­nu­men­tal­na zgra­da, pa bi po sa­da­šnjem nje­nom iz­gle­du ri­jet­ko ko re­kao da se ra­di o ne­ka­da­šnjem ho­te­lu. Po­če­tak ra­da tr­go­vi­ne sim­bo­lič­no je ozna­čio kraj bje­lo­pa­vlić­ke tra­di­ci­je ko­ju pam­te sta­ri­ji su­gra­đa­ni ko­ji se sje­tom pri­sje­ća­ju ne­ka­da­šnjeg ho­te­la „Cr­na Go­ra” ko­ji je ra­dio za vri­je­me kra­lje­vi­ne, a po­tom, na­kon ra­ta, po­stao re­sto­ran „Go­sti­lje”. Bi­lo je to omi­lje­no mje­sto oku­plja­nja, gdje se uz štam­pu i ne­iz­bje­žnu ka­fu i ča­ši­cu ra­ki­je ko­men­ta­ri­sa­la pa­la­nač­ka sva­ko­dne­vi­ca. I bi­lo je ta­ko sve do pro­šle go­di­ne, ka­da je ova zgra­da pro­da­ta, re­no­vi­ra­na i pre­tvo­re­na u tr­go­vi­nu.
Da­ni­lov­grad­ske pam­ti­še se pri­sje­ća­ju da je ho­tel „Cr­na Go­ra” otvo­ren dva­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka i da je pod tim ime­nom ra­dio sve do po­čet­ka Dru­gog svjet­skog ra­ta. U to vri­je­me ho­tel je bio vla­sni­štvo Mi­la Mar­ti­no­vi­ća, ne­ka­da­šnjeg na­red­ni­ka cr­no­gor­ske voj­ske i uče­sni­ka Bal­kan­skih ra­to­va 1912. i 1913. go­di­ne. Iz to­ga vre­me­na su sa­ču­va­ne fo­to­gra­fi­je „Cr­ne Go­re”, nje­nog vla­sni­ka i na­da­le­ko po­zna­te ho­tel­ske ba­šte. Po­što se ra­di o vre­me­nu pri­je sko­ro jed­nog vi­je­ka u Da­ni­lov­gra­du vi­še ne­ma ko da pri­ča aneg­do­te i uspo­me­ne iz to­ga do­ba. Po­ne­ka fo­to­gra­fi­ja je­di­ni je do­kaz da je ne­ka­da u cen­tru Da­ni­lov­gra­da na mje­sti da­na­šnjeg „Mak­si­ja” bio ho­tel „Cr­na Go­ra”.
Ne­što vi­še po­da­ta­ka mo­že se sa­zna­ti o sud­bi­ni ove zgra­de na­kon ra­ta. Od­lu­kom ko­mu­ni­stič­kih vla­sti iz 1948. go­di­ne zgra­da Mi­la Mar­ti­no­vi­ća je od­u­ze­ta i pre­da­ta na ko­ri­šće­nju sre­skom od­bo­ru. O to­me po­sto­ji i za­pi­snik ko­ji su ko­mu­ni­sti pa­žlji­vo za­pi­sa­li, sa de­ta­lji­ma o di­men­zi­ja­ma zgra­de, ali i stva­ri­ma ko­je su od­u­ze­te ta­da­šnjem vla­sni­ku Bo­žan­ki Mar­ti­no­vić, su­pru­zi cr­no­gor­skog na­red­ni­ka Mi­la Mar­ti­no­vi­ća. Ona je ne­ko­li­ko go­di­na vo­di­la i spor oko imo­vi­ne jer je bi­la ne­za­do­volj­na po­nu­đe­nom ci­je­nom. Tra­ži­la je da joj dr­ža­va obez­bi­je­di krov nad gla­vom jer je ne­ka­da­šnji ho­tel, ko­ji je na­sli­je­di­la od mu­ža, bio nje­na je­di­na imo­vi­na. Na kra­ju je sve bi­lo ka­ko je vlast htje­la, pa je zgra­da od­u­ze­ta i pre­tvo­re­na u dr­žav­ni ho­tel. Sve do po­čet­ka de­ve­de­stih go­di­na pro­šlo­ga vi­je­ka, tu su bi­li smje­šte­ni ka­fa­na i re­sto­ran „Go­sti­lje”. Oni su ra­di­li pod okri­ljem ne­ka­da­šnjeg ve­li­kog i uspje­šnog pred­u­ze­ća (VUP).
Če­do­mir Đu­ro­vić ko­ji je ne­ka­da bio di­rek­tor VUP-a pri­ča da su na­sli­je­di­li li­je­pu zgra­du i da je u pri­ze­mlju bi­la ka­fa­na, dok je na spra­tu bi­lo ne­ko­li­ko ho­tel­skih so­ba. Na­kon otva­ra­nja ho­te­la „Ze­te”, sre­di­nom se­dam­de­se­tih go­di­na, ma­lo je bi­lo go­sti­ju u „Go­sti­lju”, jer je u u no­vom ho­te­lu bio bo­lji smje­štaj, ali i ta­da je po­ne­ko tu pre­spa­vao noć-dvi­je i na­sta­vio put.
– „Go­sti­nje” je funk­ci­o­ni­sa­lo sve do po­čet­ka de­ve­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka. Jed­na od pr­vih žr­ta­va no­vog vre­me­na i tran­zi­ci­ja bio je VUP. Ubr­zo je uve­den ste­čaj i po­tom su pro­sto­ri­je u ne­ka­da­šnjim ho­te­li­ma „Cr­na Go­ra” i „Go­sti­lje” pre­la­zi­le iz ru­ku u ru­ku ra­znih pri­vat­ni­ka. Da­nas vi­še i ne znam ko je vla­snik zgra­de, jed­ne od ljep­ših i zna­me­ni­ti­jih u Da­ni­lov­gra­du – ob­ja­šnja­va Đu­ro­vić.
On sma­tra da je zgra­du tre­ba­lo sa­ču­va­ti od tr­go­vač­kih i osta­lih bi­zni­sme­na i da je tre­ba­lo da osta­ne ono što je uvi­jek bi­la.
– Na­ža­lost, da­nas ma­lo ko ma­ri šta je bi­lo ne­ka­da. Sve je pre­tvo­re­no u bi­znis i tr­go­vač­ko po­mo­dar­stvo, pa ne ču­di što mla­di o isto­ri­ji ove zgra­de usko­ro ne­će zna­ti ni­šta. Ža­lo­sno, ali ta­ko je – ogor­čen je Đu­ro­vić.
I.M.

Po­sje­če­ne to­po­le i li­pe

Ho­tel- re­sto­ran „Go­sti­lje” bio je na­de­le­ko po­znat i po pre­li­je­poj ba­šti. U njoj su se de­ce­ni­ja­ma ba­ška­ri­le sto­ljet­ne to­po­le i li­pe i ta­kvog hla­da ma­lo gdje je bi­lo u Cr­noj Go­ri. Na­ža­lost, čim je obje­kat pre­šao u ru­ke pri­vat­ni­ka sta­bla to­po­la i li­pa su po­sje­če­na i umje­sto njih po­sta­vlje­ni su sun­co­bra­ni. Već ta­da ma­lo ko je svra­ćao u tu ba­štu i na­ro­da je u njoj je­di­no bi­lo uve­če. Da­nas vi­še ne­ma ni ba­šte, a ni sun­co­bra­na. Umje­sto re­sto­ra­na tu je pro­dav­ni­ca.